Varšavske noći (Ko ćuti uvalim mu kruti)

Kad nepravda postane zakon, otpor je tvoja dužnost.

Dodju tako vremena kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. (citat sa Facebook-a ukraden od strane nekog Ivana Andrica što je pisao o nekom mostu u Hrvatskoj)

 Pametnih nema. Nestaju. Otišli su. Odlaze. Umiru. Povlače se. Ostaju samo fotografije i sećanja. Budala je svakoga dana, na svakom koraku, i svim sferama društva sve više i više. Kote se ko gremlini. Fukare spremaju kampanju. Idu izbori. Udobna je skupštinska fotelja. Velika je ponuda letnjih aranžmana. Skupa su školovanja po Londonu i Milanu. Trebaju se oprati masteri sa Megatrenda. DOKLE bre?

Ode Gaga (Lutkiceva poruka poslata Vojinu Cetkovicu nakom smrti Dragana Nikolića). Tako jaka rečenica u samo sedam slova. Ode. Legenda. Šmeker. Princ. Pojava. Glumčina. Što veli Nikola Kojo “moralno veće staraca kad su glumci u pitanju”. Zato je i Kojo Kojo. Zato je i Sergej Sergej. Imali su na koga da se ugledaju. Zato su Lauš i Šerbedzija zapucali iz belog sveta da isprate idola, prijatelja, velikana. Zato je stao Crveni Krst. Zato je ćutala Čubura. Zato je zanemeo Beograd. Zato je plakala Srbija. Zato je tugovala Jugoslavija. Nije otišao glumac. C. Jok. Jako smo talentovana nacija. Doći će novi. Otišao je simbol pametne Srbije. Simbol šmekerske Srbije. Simbol skromnosti i posvećenosti. Simbol prosvećenosti. Otišao je jedan od onih zbog koga se ponosim što smo živeli u istoj zemlji i govorili istim jezikom. Otišao je bard. Boem. Znalac. Gospodin. Šta ostaje? Ili bolje, ko ostaje?

Veliki sam patriota. I još veći lokal patriota. Valjda sam dugo van grada. U krvi nam je da se kurčimo i kad za to razlog nemamo. Volim svoj grad. Volim svoje ljude. Volim Čika Daču. Volim Šumarice. Volim Smak i Osvajače. Volim glavnu ulicu. Volim Veliki park. Volim Grošnicu. Volim gimnaziju. Pozorište. Crkvu. Volim ulicu Braće Petković. Volim školsko dvorište osnovne škole Treći Kragujevački Bataljon. Volim Koloniju i Erdogliju. Volim Adžu bubnjara…

Ali moga grada više nema. Kolonijom sada deca juri wifi po Plazi. U Šumaricama grme narodnjaci, sevaju minjaci i haraju seljaci. Da. Tamo gde su nas ubijali ko zečeve. Sto za jednog. U jednom jutru. Nije tako davno bilo. Život ide dalje. Slažem se. I treba pevati i slaviti svaki jebeni dan. Ali nešto precima dugujemo. I neka moral mora da postoji. Kaldrma kod Zelengore je asfaltirana. Milenko parkira dzipa kako mu se hoće. Pravi šerif. Prototip uspešnog Kragujevčanina sa novcem, kolima, statusom, poštovanjem, ugledom. Ja kažem prava seljačina. Nevaspitana. Brdjanska. Glasna. Glupa. Dokle bre ljudi? Dokle ćemo sedeti i ćutati? Ja ne mogu. Muka mi je. Imam trideset i dve godine i hroničnu alergiju na prostakluk. 

Čitam vesti danas. mali Siniša sa malim m izjavio saučešće gradjanima Brisela i svim narodima Holandije!? Jebo te! Čitam vesti dalje. Svečano tvoren renovirani centar za, hm, nešto. 26. Mart 2016. http://www.infokg.rs/info/item/3378-otvoren-centar-za-fizikalnu-medicinu-i-rehabilitaciju . Ne želim da umanjujem nečiji trud i entuzijazam. Čak šta više, prezirem one koji to rade. Al dajte bre ljudi. Renovirani? Otvoren? Vulin? Svečano? Tomin mali? Kad su beše izbori?

Dvadeset i prvi vek. Tehnologija napredovala. Uz vest dobiješ i povezanu vest. Od pre par meseci. I? Šta kaže vest? Opet otvoren. I opet renoviran. I opet Vulin. I opet Tomin mali. I opet onaj pop što dzipom se voza. I opet sedimo, gledamo i ćutimo!!! DOKLE?

Nije Sloba kriv, mi smo govna! (Slava Raković mnogo pre Gagija Jovanoviča u filmu Profesionalac)

 

Izrevoltiran, iznerviran, besan, nemoćan, tužan nastavljam svoj on-line pohod na lokalne, pa i nacionalne vesti. Mala, slatka, ambiciozna devojčica iz Kragujevca, nesvršeni student medicine, tako odlučno, samouvereno, čak dramatično komentariše rebalans budzeta. Eeeeeeeeej? Student medicine kroji budzet grada od 200,000 stanovnika odakle se finansiraju mnoge prosvetne, sportske, zdravstvene i kulturne institucije i od čega zavisi život čitavog grada i njegovih gradjana. Ja to ne mogu da shvatim. Sorry matori. Ne mogu. Ja sam završio finasije u finansijskom centru sveta, imam 6 godina radnog iskustva iz dve svetski poznate nemačke kompanije. Radio sam u Nemackoj, Bugarskoj, Makedoniji, Poljskoj, Srbiji.  Ne bi mi palo na pamet da se petljam sa ovim, za šta trebaju godine rada, iskustva, znanja, strpljenja, posvecenosti. Odakle im bre pravo? Odakle im muda? Kako ih nije sramota? Pitam se ako ona kreira budžet kao student medicine, zašto onda student ekonomije ne bi mogao operisati tumor ili prepisivati lekove obolelima od astme. Ljudi, ja ne znam za vas. Ali ako je vama dobro, onda ništa. Jebi ga! Žao mi ove male. Izgleda mi normalno i kulturno.

 

 

 

I šta dalje? Kuda ćemo? Kako ćemo? Zatvariti oči? Bežati? Povlačiti se? Ćutati? Opet glasati neke promene? Opet uzvikivati neke parole? Jel postoji BRE neki OTPOR ovom bezumlju? Jel su Parovi jači od nas? Jel će starlete da nam obrazuju omladinu? Koji poruku deci šaljemo kad ćutimo na Tominu dipomu? Koju poruku svetu šaljemo kad imamo nepismenog predsednika? Ej, on mene i vas dobri ljudi predstavlja u svetu!? Onaj isti sto nije znao Bakiću da odgovori naziv svog diplomskog rada? Ili onaj jadni ministar policije, ona ljiga, smrad, ološ, nesposobnjakovic? Ili onaj primitivni keramičar iz Kruševca? Ili onaj što je plakao kad je pratio šefa u Hag (100 za jednog)? Onaj sto neće pa hoće u Evropu? Ili ona seljačina iz Čačka?

Policija me je na aerodromu privela na informativni razgovor bez ikakvog razloga iako je članom 39. Ustava Srbije zagarantovana sloboda kretanja svim gradjanima. Ko sam, šta sam, gde radim, odakle idem? Bio sam uvredjen, ponižen i povredjen. Ti isti policajci MORAJU da znaju da se oni isključivo i jedino finasiraju od novca koji ja redovno plaćam kroz poreze i doprinose za šta posedujem i zvaničan računodstveni izveštaj. Al bagra je bagra, sa sve Dr. Nešom na čelu.

I? Šta ćemo?

Izadji i bori se, u ovom gradu nema mjesta za jednog od nas,
Izadji i bori se, ulica je prazna ali s prozora motre na nas,
Izadji i bori se, uzecu ti život ako ostanes uzimam ti čast…

Kao da sam ceo život sanjao a sad se budim, ovo je moja temlja, ovo nisu moji ljudi..

Petar Raković