Varšavske noći (Ko ćuti uvalim mu kruti)

Kad nepravda postane zakon, otpor je tvoja dužnost.

Dodju tako vremena kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. (citat sa Facebook-a ukraden od strane nekog Ivana Andrica što je pisao o nekom mostu u Hrvatskoj)

 Pametnih nema. Nestaju. Otišli su. Odlaze. Umiru. Povlače se. Ostaju samo fotografije i sećanja. Budala je svakoga dana, na svakom koraku, i svim sferama društva sve više i više. Kote se ko gremlini. Fukare spremaju kampanju. Idu izbori. Udobna je skupštinska fotelja. Velika je ponuda letnjih aranžmana. Skupa su školovanja po Londonu i Milanu. Trebaju se oprati masteri sa Megatrenda. DOKLE bre?

Ode Gaga (Lutkiceva poruka poslata Vojinu Cetkovicu nakom smrti Dragana Nikolića). Tako jaka rečenica u samo sedam slova. Ode. Legenda. Šmeker. Princ. Pojava. Glumčina. Što veli Nikola Kojo “moralno veće staraca kad su glumci u pitanju”. Zato je i Kojo Kojo. Zato je i Sergej Sergej. Imali su na koga da se ugledaju. Zato su Lauš i Šerbedzija zapucali iz belog sveta da isprate idola, prijatelja, velikana. Zato je stao Crveni Krst. Zato je ćutala Čubura. Zato je zanemeo Beograd. Zato je plakala Srbija. Zato je tugovala Jugoslavija. Nije otišao glumac. C. Jok. Jako smo talentovana nacija. Doći će novi. Otišao je simbol pametne Srbije. Simbol šmekerske Srbije. Simbol skromnosti i posvećenosti. Simbol prosvećenosti. Otišao je jedan od onih zbog koga se ponosim što smo živeli u istoj zemlji i govorili istim jezikom. Otišao je bard. Boem. Znalac. Gospodin. Šta ostaje? Ili bolje, ko ostaje?

Veliki sam patriota. I još veći lokal patriota. Valjda sam dugo van grada. U krvi nam je da se kurčimo i kad za to razlog nemamo. Volim svoj grad. Volim svoje ljude. Volim Čika Daču. Volim Šumarice. Volim Smak i Osvajače. Volim glavnu ulicu. Volim Veliki park. Volim Grošnicu. Volim gimnaziju. Pozorište. Crkvu. Volim ulicu Braće Petković. Volim školsko dvorište osnovne škole Treći Kragujevački Bataljon. Volim Koloniju i Erdogliju. Volim Adžu bubnjara…

Ali moga grada više nema. Kolonijom sada deca juri wifi po Plazi. U Šumaricama grme narodnjaci, sevaju minjaci i haraju seljaci. Da. Tamo gde su nas ubijali ko zečeve. Sto za jednog. U jednom jutru. Nije tako davno bilo. Život ide dalje. Slažem se. I treba pevati i slaviti svaki jebeni dan. Ali nešto precima dugujemo. I neka moral mora da postoji. Kaldrma kod Zelengore je asfaltirana. Milenko parkira dzipa kako mu se hoće. Pravi šerif. Prototip uspešnog Kragujevčanina sa novcem, kolima, statusom, poštovanjem, ugledom. Ja kažem prava seljačina. Nevaspitana. Brdjanska. Glasna. Glupa. Dokle bre ljudi? Dokle ćemo sedeti i ćutati? Ja ne mogu. Muka mi je. Imam trideset i dve godine i hroničnu alergiju na prostakluk. 

Čitam vesti danas. mali Siniša sa malim m izjavio saučešće gradjanima Brisela i svim narodima Holandije!? Jebo te! Čitam vesti dalje. Svečano tvoren renovirani centar za, hm, nešto. 26. Mart 2016. http://www.infokg.rs/info/item/3378-otvoren-centar-za-fizikalnu-medicinu-i-rehabilitaciju . Ne želim da umanjujem nečiji trud i entuzijazam. Čak šta više, prezirem one koji to rade. Al dajte bre ljudi. Renovirani? Otvoren? Vulin? Svečano? Tomin mali? Kad su beše izbori?

Dvadeset i prvi vek. Tehnologija napredovala. Uz vest dobiješ i povezanu vest. Od pre par meseci. I? Šta kaže vest? Opet otvoren. I opet renoviran. I opet Vulin. I opet Tomin mali. I opet onaj pop što dzipom se voza. I opet sedimo, gledamo i ćutimo!!! DOKLE?

Nije Sloba kriv, mi smo govna! (Slava Raković mnogo pre Gagija Jovanoviča u filmu Profesionalac)

 

Izrevoltiran, iznerviran, besan, nemoćan, tužan nastavljam svoj on-line pohod na lokalne, pa i nacionalne vesti. Mala, slatka, ambiciozna devojčica iz Kragujevca, nesvršeni student medicine, tako odlučno, samouvereno, čak dramatično komentariše rebalans budzeta. Eeeeeeeeej? Student medicine kroji budzet grada od 200,000 stanovnika odakle se finansiraju mnoge prosvetne, sportske, zdravstvene i kulturne institucije i od čega zavisi život čitavog grada i njegovih gradjana. Ja to ne mogu da shvatim. Sorry matori. Ne mogu. Ja sam završio finasije u finansijskom centru sveta, imam 6 godina radnog iskustva iz dve svetski poznate nemačke kompanije. Radio sam u Nemackoj, Bugarskoj, Makedoniji, Poljskoj, Srbiji.  Ne bi mi palo na pamet da se petljam sa ovim, za šta trebaju godine rada, iskustva, znanja, strpljenja, posvecenosti. Odakle im bre pravo? Odakle im muda? Kako ih nije sramota? Pitam se ako ona kreira budžet kao student medicine, zašto onda student ekonomije ne bi mogao operisati tumor ili prepisivati lekove obolelima od astme. Ljudi, ja ne znam za vas. Ali ako je vama dobro, onda ništa. Jebi ga! Žao mi ove male. Izgleda mi normalno i kulturno.

 

 

 

I šta dalje? Kuda ćemo? Kako ćemo? Zatvariti oči? Bežati? Povlačiti se? Ćutati? Opet glasati neke promene? Opet uzvikivati neke parole? Jel postoji BRE neki OTPOR ovom bezumlju? Jel su Parovi jači od nas? Jel će starlete da nam obrazuju omladinu? Koji poruku deci šaljemo kad ćutimo na Tominu dipomu? Koju poruku svetu šaljemo kad imamo nepismenog predsednika? Ej, on mene i vas dobri ljudi predstavlja u svetu!? Onaj isti sto nije znao Bakiću da odgovori naziv svog diplomskog rada? Ili onaj jadni ministar policije, ona ljiga, smrad, ološ, nesposobnjakovic? Ili onaj primitivni keramičar iz Kruševca? Ili onaj što je plakao kad je pratio šefa u Hag (100 za jednog)? Onaj sto neće pa hoće u Evropu? Ili ona seljačina iz Čačka?

Policija me je na aerodromu privela na informativni razgovor bez ikakvog razloga iako je članom 39. Ustava Srbije zagarantovana sloboda kretanja svim gradjanima. Ko sam, šta sam, gde radim, odakle idem? Bio sam uvredjen, ponižen i povredjen. Ti isti policajci MORAJU da znaju da se oni isključivo i jedino finasiraju od novca koji ja redovno plaćam kroz poreze i doprinose za šta posedujem i zvaničan računodstveni izveštaj. Al bagra je bagra, sa sve Dr. Nešom na čelu.

I? Šta ćemo?

Izadji i bori se, u ovom gradu nema mjesta za jednog od nas,
Izadji i bori se, ulica je prazna ali s prozora motre na nas,
Izadji i bori se, uzecu ti život ako ostanes uzimam ti čast…

Kao da sam ceo život sanjao a sad se budim, ovo je moja temlja, ovo nisu moji ljudi..

Petar Raković

 

Par godina za nas?

Par godina za nas?

“Dodju, tako vremena, kada pametan zacuti, budala progovori, a fukara se obogati..” Ivo Andric

Pametnih je, na zalost, sve manje; Budala na svakom cosku; A fukare vrse poslednje pripreme za agresivnu politicku kampanju za predstojece izbore.

            

             Dosao sam na ideju da napisem neki text povodom sedamnaestogodisnjice od smrti legende Srpskog rock and roll-a Milana Mladenovica i tako podestim sebe i svoje prijatelje o znacaju njegovog lika i dela za srpsku muziku i kulturu uopste. Mislio sam da pisem o svojoj percepciji njegovih pesama iz danasnje perspektive, ALI…

            

          Petak vece, uspesno zavrsena radna nedelja i plata na racunu su jasan znak da me vesela druzina verno ocekuje u kladionici. A u njoj, sve same legende vrelog Banjickog asfalta; Jugoslav Vasovic, proslavljeni vaterpolista i reprezentativac Srbije, osvajac srebrne Olimpijske medalje u Sidneju 2000. godine,Bora Corba, Petruci iz Indexovaca, komsija Vasa, itd. Rasa Andric je u Kenguru jasno docarao da su kladionicari odavno prerasli marginalnu grupu muskog drustva bliskom sportu i postali veoma vazna socijalna kategorija.  Da je glumacka legenda Zoran Radmilovic ziv, verovatno bi prekvalifikovao Radovana III u “clana kladionice”.

 I kao sto kaze novi hit Kragujevackog rock sastava Devedeseti Minut koji ce svoj solo koncert odrzati sledeceg vikenda:

“A na TVu prava drama, Fulam gubi od Wigana,

90. je minut i tikete lete k’o konfete svud”

Gde je sada Batistuta (Jel Gabrijel?) i cime se bavi ne stigoh da cujem od galame i buke koju su pravili veseli tinejdzeri za stolom do nas.

-          Brate, jel’ ima neki dobar film veceras? – kratko posisani komsija upita svog ortaka.

-          Imate veceras dobar dokumetarac o EKVu i Milanu Mladenovicu. – standardno sam morao da se ubacim u ovu konverzaciju.

-          Peki, brate, a ko ti taj!!!???

Stavio sam 100 kinti na neke Engleze i Svabe i produzio na pivo sa drugarima iz Americkih dana.

5. Novembar. Na danasnji dan pre 17 godina nas je napustila najveca legenda srpske muzike, neshvaceni genije, muzicki radoholik, Milan Mladenovic. U nadi da cu naci neki zanimljiv text kupih nekoliko dnevnih novinskih izdanja.

Grcka vlada prezivela glasanje. Sarkozi zabrinuto najavljuje krah evra i propast Evrozone. Kosovo i dalje branimo drvljem i kamenjem (i po kojim balvanom, doduse). US Steel najavljuje povlacenje iz Srbije. Podmaladak DSa i SNSa krenuo u kampanjski rat putem drustvenih mreza. Milo kupio cuku od 106,000 eura (jel se kaze evra ili eura.. Irak, Iran!?). Radnicki i dalje bez poraza u Jelen Super Ligi. Crveni Djavoli docekuju stare musterije iz Uzica. Horoskop kaze da mi predstoji finansijski dobitak (Mozzart Bet, najebali ste). Svi pisani mediji izgledaju identicno, samo se datum menja.

Nakon par meseci pecalbarenja na svezem Bavarskom vazduhu gde je svaki pokusaj gledanja “Serije o Dzordzu” zavrsavan pritiskom na dugme “off” jerbo je “Djole” naprasno progovorio svapski, upalih mali ekran tv prijemnika ne bih li se informisao sta sam propustio. I krenem redom. Seljak Zika (ovde ne mislim na geografsko poreklo vec na karakternu osobinu) i dalje zari i pali javnim servisom. Pokusavam da shvatim ali mi ne ide kako je pored toliko mladih, pametnih, obrazovanih, nacitanih, urbanih i krajnje inteligentnih novinara Zika dobio jedan od udarnih termina na nacionalnoj televiziji.

Porodica Rakovic ima 4 svetinje: Svetog Nikolu, kamp prikolicu, skije i daljinski upravljac. Kada mi je vec ova cetvrta pomenuta svetinja pri ruci, resih da pobegnem od Zike sto pre, na RTS 2. Rastuzim se kada vidim kakve crtace serviraju deci. Pa gde su BRE nestali Snorkijevci, Gargamel i Strumpfovi, Popaj i Badza, Nindza Kornjace..? Verujem da cemo svi do kraja zivota pamtiti cuvenu odjavnu spicu:”Preveo :Goran Krickovic. Text interpretirali:Ljubisa Bacic, Nada Blam, Vlastimir Djuza Stojilkovic i Nikola Simic. Magnetoskop: Predrag Jeremic. Ton majstor: Miodrag Z. Vuckovic. Realizacija:Slavko Tatic!”  RTS Digital se i ne usudjujem da okrenem jer odmah pomislim da je neki dan zalosti. Volem ja i Mocarta i Baha iako mi nikad nisu svirali “na uvce” kao Palmi, ali ovi ga preterase.

Na Pink Music-u ide pesma tipa “ja te volim, ti me volis, mi se volimo.. o ho ho ho.. ja te volim, ti me volis, mi se volimo..” Dubokoumno, nema sta. Idemo dalje. B92 standardno. Prijatelji su davno postali kultni, ali manje-vise znam sve napamet. Fudbala ima toliko da se prosto zapitam kada ce poceti da prenose meceve Sumadijske Zone. Vreme sutra: Prepodne kisa, popodne blato!

I na kraju; Jedna jedina, neponovljiva, originalna, razdragana, vesela, neustrasiva lavica koja preti da pomuti slavu Milke Canic, zena zmaj – glas samuraj, legitimni naslednik Duska Radovica i Mice Orlovica, legenda koja zivi, LEA KIS! Ajmo aplauuuuuuuz…. A a a a a a a  …. I konverzacija tipa:

Lea Kis: Da li si varala svoga decka.

Sisata pevacica: Da (Osmeh)

Lea Kis: Ha ha ha ha ha. Ajmo aaaplaaaauzzzz. Ha ha ha..

Sto bi rekao Sergej, “KENJA MI SE”

            I onda se ja cudim kako moj osamnaestogosinji komsija ne zna ko je Milan Mladenovic.

            U skoli su me ucili da svaki text, sastav, knjiga, clanak, itd. moraju imati zakljucak. A sta mi svi da zakljucimo posle ovoga?

“Kao da sam ceo zivot sanjao a sad se budim,

Ovo je moja zemlja, ovo nisu moji ljudi..”

“Prijatelj i ja sedimo na klupi, gledamo zvezde,

Slusamo vesti sto su upravo stigle,

Kazu da imamo,

jos samo par godina za nas..”

Da li imamo?

Petar Rakovic

In memoriam Danica Petanjek – Baka Dana (1920-2011)

In memoriam

Danica Petanjek – Baka Dana

(1920-2011)

Znate’l pricu o Vasi Ladackom? I ja sam je cuo million puta. I jos cu. Vasa k’o Vasa. Devet dana nije izlazio iz birtije. Cudna sorta. Mlad je kazu bio i kad je umro. (Mada je Djoka Balasevic izrevoltiran snimanjem filma “Jesen stize dunjo moja” bez njegove dozvole saljivo izjavio da se “Vasa samo pravio mrtav.. Da eskivira vojsku”) Mnogi pametniji, uceniji i peru (tastaturi) vicniji ljudi diskutovase muzicki kvalitet, tuznu temu, carobne reci i vecnu poruku ove driljive pesme tako da nema potrebe da produbljujemo analizu i kvarimo nesto cega dostojni nismo.

Fakat da je Vasa hteo mnogo vise. Sat za zlatnim lancem i cilasem. Baka Dana ziveh skromnim zivotom. Nikada nije ni imala, niti zelela “konje vrane po livadi razigrane”. Volela je ljude, zivot, muziku, sport. Radovala se svakom novom danu kao da je 50 leta mladja. Uvek vedra, nasmejana i raspolozena. Toliku zivotnu energiju niko od njenih prijatelja, komsija i poznanika nje video. U moj zivot udje 13. Oktobra, sada vec davne 1998. Sto bi rekao veliki Dr. Nele Karajlic “Pamtim to kao da je bilo danas”. Ne daju me moji u Zvezdin internat. Plase se da ne popustim u skoli, povuce me drustvo. Na nagovor velikog trenerskog maga i legende Crvene Zvezde Tome Milicevica, odlucismo se da iznajmimo sobu u Bulevaru JNA 70/4. Ulazim u moj novi dom, a 78-godinja baka Dana se popela na vrh drveta u dvoristu njenog prizemnog stana i bere prezrele i istrulele smokve! Starogradska narodna muzika i sevdalinke samo biju. Osmeh sa ni malo ostarelog lica ne silazi ni jednog trenutka. Ushiceno silazi sa nestabilnih stepenica starih merdevina i veselim glasom znatizeljno pita:

-          Stigli Kragujevcani? Dobro dosli decki. Ajde ovamo Diko.

Ulazim u moju sadasnju sobu, a ona cela oblepljena posterima svetskih fudbalskih zvezda; Beckham, Zidane, Zuba, Luis Enrike, Stankovic Dejan, Batistuta (Gabriel? Ne pomerio se smesta. Ja rec, on rec..),.. Mnogo je volela fudbal. Pomno pratila i gledala sve utakmice. Fanaticno navijala ma ko da igra. Ipak, jedan fudbaler joj je bio posebno drag.

Neka nevazna utakmica Beogradske Pionirske lige. Moj debi u crveno-belom dresu. Dobili smo slabasni Zeleznik 6-0. Baka dana odmah sutradan trci na ostarelu trafiku na Banjickoj raskrsnici i trazi Sportski Zurnal. 12.strana. Jos jedna kanonada Tomine “Pustinjske Oluje”. Crvena Zvezda – Zeleznik 6:0! Strelci Mrdja 2, Milovanovic, Basta, Rakovic, Jankovic. Verujem da je u roku od pola sata ceo komsiluk procitao ovu novost. Isla je od stana do stana, od komsije do komsije, od prijatelja do prijatelja i prenosila ovu, za nju, veoma vaznu i lepu vest.

Nikada necu zaboraviti ni otvaranje kladionice na Banjici. Prohladan Februarski dan, Dzoni i ja obuvamo patike, javljamo joj se kako je ona to uvek volela a Dana ce:

-          Gde cete Miki? – zabrinuto nas pita.

-          Do kladionice. Brzo cemo

-          Ko igra?

-          Englezi. – odgovaram. Arsenal – Manchester – 6. kolo FA Kupa na Wembleyu. United  na vrhuncu forme. Roy Keane, David Beckham, Gigs, Rio Ferdinand. Dzoni i ja stekovali kintu cele nedelje da “grunemo” keca.

-          Ma ja mislim da ce Arsenal da pobedi. Oni su bolji. – govori nam bakica od 80 godina.

-          Ma Miki, Manchester bolji. -  Dzoni vec racuna gde cemo potrositi novac.

Sedamo kod Dane u sobu. Dok smo mi “ulagali u investicije”, ona je vec kupila keks, semenke, cokoladu, sokove.. Krece tekma. Atmosfera dostojna finala Lige Sampiona. Kuvanje. Sanse, stative, precke. Dzoni sujeverno guzva tiket, ja nervozno grickam nokte, a Dana sedi, sve pomno prati i ne progovara. U jednom trenutku iznenada izusti:

-          Ko su Crveni?

-          Manchester.

-          Bas su losi!

Dzoni me pogleda popreko i saljivo rece:

-          Peki, Dana nasledjuje Fergusona.

Dzonijevo i moje fudbalsko (ne)znanje ne vredi uzaludno komentarisati! To sto je tamnoputi Sylvain Wiltord fantasticnim golom odveo Arsenal u narednu rundu takmicenja vam sve govori. London na nogama, tribine gore. Tobdzije sa Hajberija urnebesno slave veliku pobedu.  U dnevnoj sobi naseg Banjickog doma – muk! Smeska se baka Dana:

-          Sta sam vam rekla? Koliko ste para potrosili?

Dzoniju ostalo za prevoz, meni za burek:

-          Po hiljadu.

Dana vadi novcanik, pruza nam po jednu crvenu novcanicu i nasmejano porucuje:

-          Sledeci put mene da pitate.

Ima mnogo interesantnih prica, anegdota i posalica iz baba Daninog lepog zivota. Mi, koji smo imali srecu da je upoznamo, znamo puno toga o njenoj plemenitosti, dobroti, optimizmu i bezrezervnoj nesebicnosti. To nikada necemo zaboraviti. 1. Marta je proslavila svoj 91. Rodjendan u veseloj atmosferi i drustvu njenih najmilijih. Bila je radosna, nasmejana i raspevana. Bila je Dana! Legla je da spava i otisla u legendu!

Tu smo svi Miki. Tu su ti tvoji Pera i Jagoda. Stize i Slavko. Tu su Tina, Bojan i Lenka. Nidzica je tu. Pita ko pobedjuje danas. Tu su Mila i Nesko. Svratili na pivo. Tu je cika Ilija. Doneo novine. Santrac navratio. Tu je i Karovic. Peva ti “tuznu Meksikansku”. Tu je i Vice. Svratio da te obidje. Tu je i Cica. Donela ti sir, svratila na kafu i po koju lepu rec. Tu smo svi. Tvoj je krevet prazan. Nema te. Tuzno je. Znamo da nas gledas i da nam se radujes i smejes. Cuvacemo uspomenu na tebe. Tvoj osmeh i dobrotu  ima ko da pamti i cuva. Hvala na svemu! Pocivaj u miru.

“Nista vise nije isto, nikad nece biti kao sto je bilo ranije,Сачувано

  Ostaje nam samo borba, borba i secanje,

  Na neko srecnije vreme kada smo zajedno bili svi,

  Koje ni jedna slika, ni jedna pesma, ne mogu vratiti..”

  

Umesto poklona

Danas punim 27 godina. Gates je u mojim godinama imao milione, Jordan (i njemu srecan rodjendan) 2 ferarija, Mike Tyson 4 vile sa nekoliko hektara zemlje, Ronaldo privatno ostrvo, itd. Ja nemam mnogo, al’ sve sto imam, posteno sam nabavio! Imam Kristinu, Lenku, Marka, Stefana, Bilju,Kasu, Acu, Sasku, Emu, Filipa, Ivana, Mitu,Vuka, Pukija, Mariju jednu i drugu, Maju, Ranka, Lazu, Mladena, Majla, Bacu, Raku, Zombija, Mike Palacio-a i jos mnogo, mnogo njih! Posto je moj dom skroman i ne mogu fizicki postici da primim i castim sve, a valja se, resih da vam umesto darova podarim jednu interesantnu pricu. Nisam Nusic, a jos manje Andric, niti mi je svaka ka’ u Njegosa, ali sam od Karleuse bolji svakako!

Ovako to ide…

Upoznah puno vidjenijih ljudi srpskog kulturnog i obrazovnog establishmenta na nedavnom otvaranju Medjunarodnog Akademskog Centra u Beogradu. Sto bi rekao veliki Danilo Lazovic u genijalnom filmskom ostvarenju Bozidara Nikolica:”Jesmo, pismo i kusur (poklone) dobismo”. Pricalo se o obrazovanju, kulturno-istorijskim vrednostima, Obami, snegu u Beogradu, zategnutoj politickoj situaciji u Egiptu, sportu..

Muski deo posetilaca ove manifestacije stize cak i do Ronalda! Onog prvog, pravog, originalnog. Onog sa hronicnim viskom kilograma, ponekad ocajnom frizurom i jos ocajnijim zubima. Onog cije sam fudbalsko umece i vestinu zadivljeno gledao na malim ekranima TV prijemnika k’o Radovan III seriju o Dzordzu. Onog cije ce poteze, golove i umece velicati i prepricavati generacije i generacije ljubitelja sporta. Onog, koji onomad, na moju veliku zalost, i na veliku zalost svih poklonika ove magicne igre, zavrsi svoju blistavu i uspesnu fudbalsku karijeru. Onog, ciji ce mi smekerski potezi, driblinzi i golovi definitivno nedostajati.

Poredjenje Maradonine “Bozje ruke” i Zubinog magicnog driblinga iz daleke ’97 kada je pred prepunom Beogradskom Marakanom “izlomio kicmu” nesrecnom Predragu Stankovicu i izmamio aplauze 80,000 freneticnih srpskih ljubitelja fudbala na kratko prekide ljubazna direktorka Medjunarodnog Akademskog Centra:

-  Kako ste momci? Jel sve ok? Da li biste zeleli nesto da popijete, pojedete?”

-  Posao! Odgovorih, bez razmisljanja.

-  Molim? Siguran sam da je na trenutak posumnjala u svoje slusne sposobnosti.

-  Sve je OK. Mislim se u sebi, Jagodinu kuhinju ne bih menjao ni Jamie Oliverom (Zasto Jagodu bih menj’o Jamie Oliverom?). A i ne pijem sminkerska pica (zivela dedina rakija i domace pivo).    Pravi razlog mog dolaska na ovaj skup je potajna zelja da cu se sresti sa prijateljima iz Americkih studentskih dana, da su oni sada zaposleni u jakim i stabilnim firmama, da znaju moje profesionalne kvalitete i vestine, i da ce mi pomoci da nadjem posao; Ili me posavetovati i uputiti gde, kako ili kod koga da potrazim pomoc.

- Vi jos uvek niste zaposleni? – Zapanjeno me upita veoma prijatna i druzeljubiva gospodja. Ali Stony Brook University je fantasticna obrazovna ustanova. Na Times-ovoj listi najbolji svetskih univerziteta za 2010. godinu se nalazi na visokom 78. mestu ispred fakulteta kao sto su Nemacki Univerzitet Heidelberg, London School of Economics, Mancesterski Univerzitet, Ciriski Univerzitet, itd. ( http://www.timeshighereducation.co.uk/world-university-rankings/2010-2011/top-200.html )

- A da li ste vi culi za Megatrend? A BK? A nadaleko cuveni Pristinski Univerzitet? – Sarkazam i smeh su poslednje oruzje koje normalan covek koristi u borbi protiv neukih, nestrucnih i primitivnih slojeva drustva. To su oni sto gledaju Pink, slusaju Grand, prate Farmu, citaju Karleusu, ne daju migavac kad skrecu, i misle da sam narkoman jer slusam “Atheist Rap” i prisustvovao sam koncertu “Red Hot Chili Peppers-a”. (A to sto sedim na ‘ladan beton nema veze)

- Sacekaj sekund. – Okrete se i ode.

Moj bivsi saigrac, kolega i veliki prijatelj, Mladen Ramic, i ja nastavismo nogometnu temu.

- Ma kakav Cristiano? Slozismo se za cas. Zna se ko je R9! Ko o cemu, kur… hm, muskarci o fudbalu.

- Jel’ se secas kad se Majlo lozio da lici na prepotentnog Portugalca pa je vezbao slobodnjake i na kraju u 90. minutu zabio golcinu New Hampshire-u? U tom trenutku pomenuta gospodja nas prekide:

-Hi, let me introduce to you an American ambassador in Serbia, Mrs. Mary Warlick. Ambasadorka rodjaci! Ja rec, ona rec.. What’s up? How you doin’? Jel znate sta vozi Mary? Ne, ne vozi juga. Ne lozite se. Reci cu vam kasnije.

Ovu divnu konverzaciju prekide neka malo punija gospodja. Neko mi sapnu da je to Jasna Matic. Milion puta sam cuo to ime, a nisam imao blage veze kako izgleda. A nema dnevnika da ne spomenu nju i onu ministarku za sport i omladinu sto neprestano siri berazlozni optimizam. O Dacicu i Dinkicu, verujem, nema potrebe da pricam, jer su mi oni u stvari bas cool! Majke mi. Kad god njih cujem, bar na trenutak pomislim da zivim u normalnoj i uredjenoj zemlji!

Taman sam uzeo malo kisele da bolje svarim onu cetvrt bureka sto pojedoh pre nepunih 45 minuta kad doticna ministarka izusti:

- Srpski studenti na skolovanju u inostranstvu, a narocito u USA, su najveci kapital nase zemlje. Oni trebaju biti nosioci promena i boljitka Srbije; socijalnog, moralnog, i pre svega, ekonomskog!

- Sto bi rekao onaj cetnik koji se saplice o televizijski kabal prilikom intervjua ispred autenticne Sumadijske vodenice:”I ‘leba ti!” Gde me nadje? – Pomislih.

Godine druzenja sa jednim od mojih najboljih drugara, Stefanom, su me naucile da treba biti neposredan. Uvek i na svakom mestu. Prvu priliku sam iskoristio da joj pridjem i izlozim svoj krajnje jednostavan problem.

- Dobar dan, moje ime je Petar Rakovic. Diplomirao sam ekonomiju i finansije na New York State University u Stony Brook-u sa prosekom 3.1 (na skali od 0 do 4). Dobio sam razne nagrade i pocasti. Perfektno govorim engleski. Sluzim se norveskim. Dobar sam sa kompjuterima. Komunikativan, socijalan. Vozacka dozvola B kategorije (valjda nece da mi je uzmu, ipak sam duvao samo 0.64%, a i to mi je prvi saobracajni prekrsaj).

- Super Petre. Bas mi je drago. Zavrsiti finansije u finanisjkom centru sveta je kao proci kroz omladinsku skolu fudbalskog kluba Barselona!

- Opa! I ona o fudbalu.

- Posalji mail sa svojim podacima i CVem na moju kancelariju. Neko ce ti se do kraja nedelje javiti. Takvi kao ti su potrebni ovoj zemlji!

- YES! - Pomislih u sebi. Konacno neko normalan!

Skup se vec zavrsio i koracali smo lagano ka izlazu zgrade. Jasna bez obezbedjenja, Mary sa obezbedjenjem i ja sa Mladenom. Jasna udje u audi sa zatamnjenim staklima, Mary u jedan od nekoliko ambasadorskih hammera, a ja pesaka pored skupstine, do Londona, 41 i pravac Banjica.

Nema dobar dan, nema pranja ruku, nema izuvanja. Pravac soba, palim komp, googlujem Ministarstvo za Telekomunikacije i saljem CV. Prodje nedelja – nista! Prodje Sveti Jovan – nista! Prodje Sveti Sava – nista! Prodje Sretenje – nista!

U medjuvremenu sam otvorio nov e-mail koji mi sluzi samo za poslovne aplikacije. Kontam, poslovna zena, ima pritiske iz svoje stranke, ima pritiske iz vladajuce stranke. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa. I resim da se bacim na privatnu sluzbu. Od sredine Novembra 2010. do 17. Februara 2011. sam aplicirao na tacno 313 konkursa za posao.

Znate koliko sam ponuda za posao dobio? 0!

Znate koliko sam poziva za intervju dobio? 0!

Znate li ko li koliko ljudi je odgovorilo na moju aplikaciju? 2! Yes! Ima nade.

Firma I. Prvi krug- CV. Prodjem. Drugi krug - on line test. Prodjem. I kad je trebalo da me pozovu na intervju stize mi mail sa obavestenjem da nisam dovoljno edukovan za tu vrstu posla i da nemam dovoljno kvalifikacija?

Firma II. Prvi krug- CV. Prodjem. Drugi krug - on line test. Prodjem. I kad je trebalo da me pozovu na intervju stize mi mail sa obavestenjem da nisam dovoljno edukovan za tu vrstu posla i da nemam dovoljno kvalifikacija?

Ne budem lenj. Otvorim lazan profil, “nabudzim CV” i prijavim se opet u obe firme! Petar Petrovic, diplomirao na NYU, magistrirao u Luganu, radno iskustvo iz Barselone i Milana, govorim engleski, italijanski, spanski, sluzim se francuskim. Prvi krug- CV. Prodjem. Drugi krug - on line test. Prodjem. I znate sta kazu kada je trebalo da me pozovu na intervju?

ZALIMO, NISTE DOVOLJNO EDUKOVANI ZA OVU VRSTU POSLA I NEMATE DOVOLJNO KVALIFIKACIJA!

Pre nedelju dana resim da experimentalno apliciram na par konkursa u USA i Kanadi. Vec sam dobio 4 poziva za intervju i 10ak kulturnih obavestenja da traze malo iskusnije radnike ali da ce me imati na umu ako se otvori bilo kakvo slobodno mesto za tek svrsene studente sa skromnim radnim iskustvom.

Ja sam amater, ovo radim za svoju dusu i u nadi da ce se makar neko nasmejati citajuci moj prvi blog. Zato cu za zakljucak ove price iskoristiti strofu pesme zanesenjaka, entuzijasta i diskretnih heroja iz kultnog Beogradskog benda koji kaze:

“Nekad je značilo kad neko ima školu,

  sad hiljade takvih visi na birou,
              gledaju u šolju kad će šljaku da zabodu,
               dok vi gledate u ponude da zabodete bolju”.

I da, HVALA ljudi!

ZIVELI!